Vijesti Sandžak, DOBRO DOSLI NA SANDZAK CHAT

Sandzak-Pomor industrijskih radnika
Upisao Akica_ u 20/07/2009 21:46:46

Ostale vijesti

Autor: Dimitrije Boarov

Pre neki dan sam se, posle trideset godina, drugi put na?ao u Novom Pazaru, da kao stari ekonomski novinar, pored Ramiza Paljevca, gradskog na?elnika za privredu, u?estvujem na tribini Helsin?kog odbora o ekonomskoj krizi koja pritiska celu Srbiju i o mogu?nostima da se preduzetni?kim inicijativama na?e neka razvojna perspektiva i za siroma?ni Sand?ak.

Od ?olakih utisaka? ste?enih za 24 sata, prvo da naglasim da sam bio ?okiran kada sam ?uo da je Pazar u spomenute tri decenije narastao na zvani?no 85.000, a nezvani?no na oko 125.000 stanovnika, dok ga se ja se?am kao gradi?a (valjda) sa oko 25.000 stanovnika. Ve? i sama ta okolnost, da je re? o danas najgu??e naseljenoj gradskoj celini u Srbiji, obja?njava urbanisti?ki i saobra?ajni haos u ovom gradu, ?to se nekada eufemisti?ki nazivalo ?susret starog i novog?.

?uo sam, tako?e, da je ovo doskora ?samoniklo ekonomsko ?udo Srbije? bilo doguralo do prakti?no zanatske prerade blizu 20 miliona metara d?ins platna godi?nje i do produkcije tri miliona pari obu?e, a da se poslednjih godina ta proizvodnja smanjila za dve tre?ine, dok su lokalna krupna tekstilna preduze?a u potpunom kolapsu jo? od po?etka devedesetih godina. Na drugoj strani, Novi Pazar je dobio dva univerziteta, dva pravna, dva-tri ekonomska i jo? nekoliko drugih fakulteta, dve posva?ane politi?ke stranke i dve zava?ene islamske verske zajednice, a gradom vlada veoma ?iroka koalicija (jer se i srpski deo stanovni?tva rasporedio u desetak zava?enih stranaka).

U razgovoru na ovom skupu shvatio sam, tako?e, da regionalna razvojna politika u Srbiji odavno ne postoji i da najnoviji poku?aji ministra Mla?ana Dinki?a imaju krucijalnu manu jer polaze od ludog aksioma da se regioni mogu razvijati iz Beograda, to jest iz centra dr?ave, po nekom Vladinom planu. Mo?da negde i mogu, gde u centru ima suvi?e para. Tamo gde centar pojede sve ?to sakupi i gde se i ne mo?e sakupiti mnogo novca ?na jednu razvojnu gomilu? - regionima se bar moraju dati odre?ena autonomna prava na osnovne resurse. Najgora je kombinacija kada centar nikom drugom ne daje nikakva prava, to jest ima ?odgovornost za sve resurse?, a uvek ima dovoljno izgovora ?to ni?ta ne mo?e da ulo?i dalje od pejza?a ispod svojih prozora.

Na spomenutoj tribini u?ao sam u malu polemiku i sa sada ve? poznatim Zoranom Bulatovi?em, koji je sebi odsekao prst prilikom poslednjeg ?trajka tekstilnih radnika u Pazaru. Ja sam, naime, mo?da i previ?e olako, ustvrdio da na jesen ne o?ekujem ?ire socijalne proteste u na?oj zemlji, te da smatram da neka radikalizacija radni?kih pobuna ne?e uzdrmati Srbiju, po?to sada ve? vi?e od polovine ljudi u Srbiji ?ivi od dr?avnog bud?eta ili od uzimanja mar?i na presipanje iz ?upljeg u prazno (?to je, zajedno uzev?i, svojevrstan ekonomski perpetum mobile). Bulatovi? je izneo suprotno mi?ljenje, uzdaju?i se u medije i javno mnjenje Srbije, ?to je (kako sam odmah rekao, na licu mesta) znak da mnogo slabije od mene poznaje na? medijski sistem i njegovu povezanost sa poretkom.

Zapravo, mogao sam i temeljnije obrazlo?iti svoj stav da je radni?ka klasa kod nas ve? marginalizovana, kao ?to je marginalizovana i industrija, koja se danas nalazi na samo 52 odsto industrijske proizvodnje iz 1990. godine, u kojoj danas radi manje od 500.000 ljudi, to jest ona zapo?ljava 35 odsto manje radnika nego pre dve decenije (250.000 radnika manje). Industrija je samo u poslednjih osam godina smanjila u?e??e u formiranju BDP Srbije sa oko 25 na manje od 20 odsto (ali i dalje producira 95 odsto izvozne robe).

Prema podacima koje u jednom sve?em nau?nom radu analiziraju Edvard Jakopin i Jurij Bajec, u Srbiji se broj gradova-industrijskih centara sa vi?e od 1.000 radnika, izme?u 1990. i 2007. godine, smanjio sa 62 na 28, a broj industrijskih sistema-preduze?a sa vi?e od 1.000 radnika opao je sa 217 na 55. Gotovo je frapantna tabela regionalne industrijske devastiranosti koju navode Jakopin i Bajec. Naime, izme?u 1990. i 2007. godine broj industrijskih radnika se u Beogradu smanjio sa 245.390 na 13.842, u Kragujevcu sa 57.574 na 8.331, u Ni?u sa 25.285 na 3.358, u Novom Sadu sa 24.848 na 5.512, u Kru?evcu sa 23.378 na 3.653, u Vranju sa 20.357 na 6.907, u Subotici sa 16.130 na 2.374, u Pirotu sa 13.362 na 2.126, itd. Prakti?no, na?i gradovi vi?e ne ?ive od industrije, ve? od mar?i koje za svoje dr?avne i komercijalne usluge napla?uju stanovni?tvu cele Srbije. U karikaturi, Srbija je izmislila ekonomski sistem koji radi bez industrije - ergo, radnici mogu da ?trajkuju do mile volje.

?ta ho?u jo? da potkrepim oslanjaju?i se na ove katastrofalne podatke? Po?to po mom staromodnom mi?ljenju nema radni?ke revolucije bez radnika, a to zna?i bez radnika u gradskim centrima, u Srbiji se pre mo?e o?ekivati ministarska, ?inovni?ka, u?iteljska, vojna, policijska, penzionerska, bankarska, kelnerska ili trgova?ka revolucija jer to su sada klju?na zanimanja na?ih gra?ana. Istina, u svim modernim privredama, a naro?ito u zemljama u tranziciji, smanjuje se broj radnika u industriji. Neke zemlje uspe?ne u tranziciji, me?utim, polako se vra?aju na uzlazni trend industrijalizacije. Na primer, ?e?ka, sa sli?nim brojem stanovnika ima 1,5 miliona industrijskih radnika, dakle trostruko vi?e od na?e zemlje. ?ak i nekada?nja ?ba?tovanska? Bugarska sada ima za oko 50 odsto ve?i broj zaposlenih u industriji nego Srbija, koja se, oko sedamdesetih godina pro?log veka, zbog sna?nog industrijskog razvoja, hvalila da je ona ?jugoslovenska Bavarska?.

Na kraju, ovde moram da naglasim da sam pre neki dan u Novom Pazaru govorio da na jesen ne o?ekujem socijalne nemire u Srbiji izazavane ekonomskom krizom, ali sam pri tome rekao da nisam siguran da ?e se moje mi?ljenje pokazati kao ispravno. U Srbiji, na?alost - nikad se ne zna.